U sredu, 31. oktobra, Centar za civilno-vojne odnose je u saradnji sa Novosadskom novinarskom školom (www.novinarska-skola.org.yu) organizovao peti u nizu opštinskih foruma „Kako pružiti bezbednost po meri građana i građanki".

Bela Ajzenberger, projekt menadžer u Novosadskoj novinarskoj školi je ponudio jedno viđenje izazova bezbednosti Vojvodine. Za njega, problemi unutrašnje prirode, problemi demografije i etničkih odnosa, nose u sebi klicu rizika. Kompleksnost Vojvodine kao multietničke sredine odražava se u činjenici da 2 miliona stanovnika Vojvodine čini čak 26 nacija, na šta treba dodati da je pet službenih jezika u upotrebi.

Drugi skup problema rezultat je niskog nivoa društvenog aktivizma koji se beleži kod građana, rekao je Ajzenberger. Da su razmere ovog problema zabrinjavajuće, pokazuje jedan od nalaza CeSID empirijskih istraživanja izvedenog u septembru 2007, gde su dve trećine građana ocenile kako nemaju nikakav politički uticaj, dok je svega 6% odgovorilo potvrdno. Ajzenberger je postavio pitanje, da li ta brojka zapravo predstavlja ukupan broj aktivista nevladinih organizacija u Srbiji, odnosno, da li je to celokupan reformski potencijal.

Dva su razloga slabe društvene aktivnosti, smatra Ajzenberger: „istorijsko nasleđe menjanja slobode za sigurnost" i „prepuštanje odgovornosti drugima".

„Ključni problem je stalni pokušaj političke instrumentalizacije aktera sektora bezbednosti", istakao je Dinko Gruhonjić, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine u svom uvodnom izlaganju. „Zašto bi se inače", kaže Gruhonjić, „otimalo o ministarstva sile". Gruhonjić je izneo tezu kako bi građani Novog Sada bili bezbedniji sa decentralizovanom policijom, ali je i pohvalio novosadsku policiju na transparentnosti u radu, dok je kritike uputio na račun Vojske.

Snežana Kresoja iz Centra za politiku i evroatlantsko partnerstvo (www.atlanticpartnership.org.yu) je zatim predstavila projekat „Građanin u sigurnom i bezbednom okruženju". Cilj ovog projekta je promocija i jačanje „novog koncepta ljudske bezbednosti kao i bezbednosti lokalnih zajednica i Pokrajine Vojvodine" putem „politika koje su fokusirane na svakodnevne potrebe i interese građana u cilju ublažavanja i eliminisanja bezbednosnih rizika". Suština projekta je u organizovanju i ojačavanju „mreže lokalnih centara građanske bezbednosti".

U vrhu liste problema koje su saradnici ovog Centra prepoznali prilikom radnih poseta opštinama u Vojvodini, nalaze se problemi egzistencijalne prirode. Tako postoje brojna mesta koja dostupne resurse vode ne mogu upotrebljavati za piće. Zatim, u Čoki je na 1,200 građana prisutan samo jedan lekar. Kresoja je istakla da su razmatrani različiti predlozi kako, uz učešće i aktivan doprinos građana, unaprediti njihovu bezbednost, shvaćenu u okviru šireg koncepta ljudske bezbednosti. Tako treba i shvatiti predloge poput „savetovališta za bezbednost" ili „zelenih telefona". Ona smatra važnim to što je Pokrajinski odbor za bezbednost pokazao interesovanje za sam projekat i njegove rezultate.

„Do internacionalizacije vojvođanskog pitanja uvek dolazi pred izbore", istakao je najpre Robert Karan, poslanik Demokratske stranke u Vojvođanskoj skupštini i član Odbora za bezbednost, razmatrajući bezbednosnu ugroženost Srbije i Vojvodine. Zatim, on se usprotivio ideji da lokalni odlučioci biraju šefove policije, budući da „nisu dovoljno zreli". Veći je problem, smatra Karan, što mnogi posao policajca vrše kao sekundarno zanimanje, zato što nisu dovoljno plaćeni.

Dinko Gruhonjić je replicirao rečima da „lokalne samouprave ne smemo posmatrati kao maloletne" i da bi usvajanje rešenja gde i lokalne vlasti učestvuju u izboru šefa policije značilo da su „korumpirani načelnici" lakše smenjivi. Karan je odgovorio, da sve i da jeste tako, „izostanak lustracije ostaje najveći problem, tačka saplitanja i narednih deset godina".

Pošto je diskusija po ovom pitanju završena, Sonja Stojanović je primetila kako je jedan od ohrabrujućih nalaza taj, da su se strahovi građana promenili: „manje se plaše ratova ili međuetničkih sukoba, više ih brinu ekonomski problemi". Bela Ajzenberger je podsetio da su ekološki problemi jako izraženi u Vojvodini, preciznije u Kikindi i Pančevu, a da je tu i problem Rafinerije Novi Sad koja je veliki zagađivač životne sredine. „Veliki bački kanal (deo sistema Dunav-Tisa-Dunav) je najzagađeniji vodotok u Evropi", zaključio je Ajzenberger raspravu o izazovima bezbednosti koji su ekološkog porekla. Odmah potom, on je otvorio pitanje zastarelosti planova civilne odbrane, rečima da se reaguje „reaktivno, a ne preventivno" i da je jasno da je to opredeljenje vlasti zato što planovi „nisu inovirani od 60-ih godina".

Učesnici u raspravi su se složili sa ocenom da je učešće građana u bezbednosnoj politici zanemarljivo i da je neophodno tragati za novim rešenjima u tom smislu. Takođe, postoji opšti stav da namesto „beogradizacije" rešenje ne sme biti „novosadizacija", odnosno, da se moraju poštovati i podržavati inicijative koje poteknu iz lokalnih zajednica.