Deset godina nakon što je Srbija proglasila vojnu neutralnost, javna diskusija koja se tiče ovog strateškog izbora još ne jenjava. Nažalost, građani nisu dovoljno upoznati sa činjenicama, što ostavlja prostor pogrešnom tumačenju i različitim zabludama. Povrh toga, mediji u Srbiji svojim izveštavanjem dodatno raspiruju anti-NATO retoriku i onemogućavaju objektivnu javnu raspravu.

O važnosti ove debate govori i velika pažnja medija i učesnika na sedmom Beogradskom bezbednosnom forumu koju je privukao panel o doprinosu partnerstva Srbije i NATO bezbednosti Zapadnog Balkana, na kome su govorile predsednica Vlade Republike Srbije Ana Brnabić i zamenica generalnog sekretara NATO Rouz Gutemiler. Osim isticanja važnosti saradnje sa NATO uz poštovanje vojne neutralnosti Srbije, uobičajenog za javni diskurs kada je ova tema u pitanju, panelistkinje su iznele i određene konkretne činjenice koje nisu dovoljno vidljive u javnosti. Navedeno je da je Srbija tokom 2016. i 2017. godine učestvovala u 25 bilateralnih i multinacionalnih vojnih vežbi sa zemljama članicama NATO i Partnerstva za mir, koje često ostaju u senci vežbi koje izvodimo sa Rusijom (4 u prethodne dve godine), što utiče na percepciju građana o intenzitetu saradnje sa ovim međunarodnim akterima. Naglašen je i značaj civilnih aspekata partnerstva, naročito u oblasti nauke kroz učešće u NATO programu Nauka za mir i bezbednost,a akcenat je stavljen i na neophodnost produbljivanja saradnje u oblasti sajber bezbednosti.

Čitav proces saradnje sa NATO do sada je u velikoj meri prošao "ispod radara" javnosti, a infomacije o njemu ograničene su na izjave visokih zvaničnika. Razlog tome može biti negativan stav prema NATO koji preovladava u najvećem delu srpske javnosti. Istraživanje javnog mnjenja koje je Beogradski centar za bezbednosnu politiku (BCBP) objavio u martu 2017. godine pokazalo je da se skoro polovina građana protivi bilo kom obliku saradnje sa NATO, dok je jedna četvrtina zadovoljna trenutnim nivoom saradnje u okviru Partnerstva za mir. Uzimajući u obzir osetljivost teme i polarizaciju javnosti po tom pitanju, političke elite su izbegavale da govore o saradnji sa NATO kako ne bi oštetile sopstveni i rejting stranaka.

Nakon pristupanja Partnerstvu za mir 2006. godine, saradnja Srbije sa Alijansom išla je uzlaznom putanjom. Najskoriji korak u unapređenju saradnje bilo je potpisivanje Individualnog akcionog plana partnerstva (IPAP) u januaru 2015. godine. Ovaj sporazum predstavlja najviši nivo saradnje koju država partner može da ostvari, bez namere da postane punopravna članica. Pored toga što određuje dugoročne reformske ciljeve u oblasti bezbednosti i odbrane, IPAP obuhvata praktičnu saradnju, politički dijalog i proširuje obim zajedničkih aktivnosti sa Alijansom. Javna diplomatija, usmerena na podizanje svesti i objektivno informisanje građana o mehanizmima saradnje u okviru Partnerstva za mir je jedan od ciljeva postavljenih IPAP-om. Uprkos tome, javnost u Srbiji ostala je uskraćena za konkretne informacije i podatke o IPAP-u, merama koje predviđa, kao i efektima njegove implementacije.

Pitanje da li bi Srbija trebalo da produbi saradnju sa Alijansom ili da se okrene drugim internacionalnim akterima stalno je prisutno u javnosti. Međutim, rasprava je zasnovana isključivo na nejasnim izjavama zvaničnika o održavanju “vojne politike nesvrstanosti” i prijateljskih odnosa sa svim relevantnim igračima na međunarodnoj sceni. Imajući u vidu da NATO većina građana Srbije povezuje isključivo sa intervencijom 1999. godine, jasno je da stav javnog mnjenja dominantno oblikuju emocije. Zato je veoma važno svako pokretanje otvorene i nepristrasne diskusije, potkrepljene činjenicama, kako bi se demistifikovali složeni mehanizmi saradnje i građanima omogućilo da na objektivan način procene partnerstvo sa NATO.