Domaće zakonodavstvo postavlja veoma stroge kriterijume i komplikovanu proceduru za odlučivanje o izvozu naoružanja. Ti kriterijumi, međutim, ne poštuju se u praksi. Zato nije čudno što srpsko oružje povremeno završi u pogrešnim rukama. Dva su razloga za to: rast izvoza je neophodan za održanje sve većeg broja radnih mesta u namenskoj industriji i državni organi ne analiziraju dugoročne posledice izvoza naoružanja u određenu zemlju.

Izvoz naoružanja dospeo je ovih dana pod lupu javnosti nakon što je međunarodna nevladina organizacija Amnesty International apelovala na Srbiju da prestane da izvozi oružje u Kamerun. Neposredni povod za to bio je snimak na kome se vidi kako muškarci obučeni u uniforme kamerunske vojske hladnokrvno ubijaju dve žene i dvoje male dece puškama M21, koje proizvodi kragujevačka Zastava. Ovo verovatno ne predstavlja izolovani incident: kamerunska vojska u svom naoružanju ima jurišne puške M21 i trenutno je angažovana u dva regiona te zemlje (na severu protiv Boko Harama i na severozapadu protiv anglofonog separatističkog pokreta), pri čemu se povećava broj optužbi za ratne zločine koje njeni pripadnici čine.

Ceo ovaj slučaj u mnogo čemu ilustruje dilemu Srbije: kako obezbediti što više poslova i radnih mesta za namensku industriju i istovremeno poštovati zakone?

Celu analizu možete pročitati na ovom linku.

Više o poslovanju namenske industrije Srbije možete saznati na infografiku Lična karta odbrambene industrije Srbije koji je pripremila saradnica BCBP Slađana Ćurčić.