•  
        • Zaštita ličnih podataka čuva  individualnu slobodu u eri masovnog nadzora
          • Publikacije

          • Autor: Jelena Pejić
          • Zaštita ličnih podataka čuva individualnu slobodu u eri masovnog nadzora

          • Kako bezbjednosni organi treba da štite lične podatke kojim rukuju, zašto su za njih neophodna posebna pravila, i zašto su evropski propisi u ovoj oblasti važni za Srbiju, istraživačica BCBP Jelena Pejić pitala je Jurja Sajferta, advokata i evropskog eksperta u oblasti zaštite ličnih ...

        • Dobro nam došla, milicijo vaša
          • Publikacije

          • Autor: Saša Đorđević
          • Dobro nam došla, milicijo vaša

          • Postoji realna opasnost da komunalna milicija postane sredstvo partijskog zapošljavanja i zaštite vlasti, pisao je istraživač BCBP Saša Đorđević.

        • Komunalna (policija) milicija
          • Publikacije

          • Autor: Saša Đorđević
          • Komunalna (policija) milicija

          • Postoji opasnost da komunalna milicija postane sredstvo zaštite vlasti, a ne brige o komunalnom redu. Zato treba otvoriti javnu raspravu o budućnosti ove službe koja će biti transparentna, participativna i inkluzivna, ukazao je istraživač BCBP Saša Đorđević.

        • Stavovi građana o otvorenosti sektora bezbednosti u Srbiji
          • Publikacije

          • Autor:
          • Stavovi građana o otvorenosti sektora bezbednosti u Srbiji

          • Radna studija Beogradskog centra za bezbednosnu politiku izdvaja ključne nalaze istraživanja javnog mnjenja o javnosti podataka u sektoru bezbednosti, kao i informisanju građana o radu sektora i bezbednosnim temama. Istraživanje je sprovedeno u martu 2019. godine na reprezentativnom uzorku od ...

        Staze i stranputice evropske revolucije zaštite ličnih podataka u represivnom aparatuZaštita ličnih podataka čuva individualnu slobodu u eri masovnog nadzoraDobro nam došla, milicijo vašaKomunalna (policija) milicijaStavovi građana o otvorenosti sektora bezbednosti u Srbiji
    •  
    •  
    • Pronađite publikacije, analize i propise u jedinstvenoj bazi resursa koja je dostupna svim posetiocima sajta BCBP.
      Napredna pretraga
    •  
    •  
    • Info BCBP

    • Prijavite se kako bi ste redovno dobijali naš bilten:
    •  
    •  
    •  
     
    •  
        • Dr Andre Han je zamenik predsednika Odbora za kontrolu službi bezbednosti (PKGr) nemačkog Bundestaga, kao i zamenik člana istražnog odbora za istragu navoda o tome da je američka služba NSA sprovodila nadzor nad telekomunikacijama nemačkih građana, uključujući i kancelarku Merkel. Dr Han je predstavnik poslaničkog kluba Levice.

           

          Istraživačica BCBP razgovarala je sa poslanikom u Bundestaga o parlamentarnom nadzoru nad službama bezbednosti i najnovijim reformama nemačkog bezbednosno-obaveštajnog sistema. Intervju je podeljen na tri dela, a ovde prenosimo razgovor o izazovima i uspesima parlamentarnog nadzora u Nemačkoj.

           

           

          Kako je ustrojen sistem parlamentarnog nadzora nad službama bezbednosti u Nemačkoj?

          U Nemačkoj postoje tri službe bezbednosti: Savezna obaveštajna služba (BND), Vojna kontraobaveštajna služba (MAD) i Savezna služba za zaštitu ustavnog poretka (BfV). One su pod kontrolom Kabineta savezne kancelarke (Bundeskanzleramt). Parlament je nadležan da proverava da li vlada ispunjava svoje obaveze, iz čega proističe i nadzor nad službama bezbednosti. Ovaj zadatak u Bundestagu sprovode tri tela: Odbor za kontrolu službi bezbednosti, Komisija G10 i Radno telo od poverenja (nem. Vertrauensgremium). Odbor razmatra izveštaje savezne vlade o radu službi bezbednosti, a osim toga, može da zahteva dodatne informacije o njihovom radu i sprovodi nadzorne posete službama.  Komisija G10 je telo čiji članovi ne moraju biti poslanici Bundestaga, a koje odlučuje o odobravanju mera tajnog prikupljanja podataka kojim se ograničava pravo na tajnost komunikacija, prati sprovođenje tih mera i odlučuje da li će lice prema kome su mere bile preduzete o tome biti obavešteno. Radno telo od poverenja (nem. Vertrauensgremium) nadležno je za budžete službi bezbednosti.

           

          Koji su glavni izazovi u nadzoru nad službama bezbednosti?

          Nadzor nad službama znatno ometa činjenica da ne samo da su sednice nadležnih tela zatvorene za javnost, već i poslanici koji sede u njima ne smeju međusobno da komuniciraju o onome što su saznali vršeći nadzor. Ja ne smem da razmenjujem informacije sa kolegama iz Komisije G10 ili Radnog tela od poverenja. To bi trebalo sada da se promeni [izmenama Zakona o kontroli službi bezbednosti, koje je Bundestag u međuvremenu i usvojio, prim. KĐ]. To je već mali napredak. Trenutno je veliki problem i to to što kao član Odbora za kontrolu službi ne smem ni sa kim da razgovaram, nemam zamenika sa kojim mogu da razmenim mišljenja, ne smem da konsultujem referente svoje poslaničke grupe, jer je za njih sve to tajno i strogo poverljivo. Ne smem da pričam ni sa predsedavajućim svoje poslaničke grupe, čak ni kada se dese kada se dese određene stvari, koje su protivpravne ili su vodile do smrtnog slučaja u inostranstvu ili slično. Kada je o ovom problemu reč, kao donekle dobra stvar u novom zakonu bi trebalo da stoji da predsedavajući poslaničke grupe sme da bude obavešten. Međutim, to će opet izgledati tako da većina, ili de facto Vlada, odlučuje šta smem da kažem svom šefu poslaničke grupe.

           

          Poslanici o nepravilnostima rada službi saznaju iz medija

           

          Ipak, ključni problem u parlamentarnom nadzoru jeste to što mi možemo da ocenjujemo samo ono što nam službe bezbednosti daju. A one ne daju mnogo. Zapravo, iz mog iskustva, oko 80-85% svih skandala, svih brljotina tajnih službi, ne otkriva se najpre u za to nadležnom odboru, već i mi saznajemo o tome iz medija. To je zaista nepodnošljivo stanje, jer je, po pravilu, upravo kontrola ta koja služi blagovremenom otkrivanju određenih nepravilnosti, kao i njihovom otklanjanju. No, umesto toga, pokušava se sve što duže skrivati, dok ipak jednom ne izađe na videlo. Ponekad za događaje još od pre dve godine počnu da se interesuju mediji, pa oni upute Vladi katalog od deset pitanja o stvarnom ili navodnom skandalu. Tek pošto shvati da će se stvar otkriti, Vlada sazove hitnu sednicu Odbora, prenese nam o kakvom incidentu je reč, da bi dva dana kasnije mogli da kažu - Parlament je bio obavešten. A oni su ga baš zato obavestili, jer su novinari bili na putu da objave priču.

          Skorašnji primer tiče se čuvene izjave kancelarke Merkel: „Špijuniranje među prijateljima - to ne dolazi u obzir“, nakon što je otkriveno da su američke službe prisluškivale njen mobilni telefon. Kao što danas znamo, ni BND nije postupala mnogo drugačije. I ona je špijunirala međunarodne organizacije, EU partnere, NATO partnere, vlade susednih i prijateljskih država. O tome se znalo u kancelarkinom kabinetu još krajem 2013. godine, kada je ona i izašla pred svet i rekla da špijuniranje među prijateljima ne dolazi u obzir. Mi smo to u Odboru saznali tek u septembru 2015, dakle dve godine kasnije. To je izazvalo strašan bes i ogromne proteste, tako da je na kraju direktor BND morao da podnese ostavku. Dakle, ipak je došlo do određenih posledica, ali je suštinski problem ostao.  Kada nam se stvari prećutkuju, nemamo nikakvu mogućnost da ih preispitamo.

           

          Pregled slučajno odabranih fascikli u službama nije nadzor

           

          Ovlašćeni smo, doduše, da idemo u institucije i ostvarimo uvid u akta. Ali, ja mogu da tražim i pregledam samo one akta o čijem postojanju imam saznanja. Ako recimo postoji neka tajna operacija po imenu Orion u kojoj je BfV nadzirala neko lice ili grupu, uvid u ta akta ja mogu da ostvarim samo ako sam upućen. Ali ako uopšte ne znam da se ova operacija zove Orion, jer nikad za to nisam čuo, kako onda mogu da zahtevam akta? Ne mogu tek tako da uđem u prostoriju i kažem - dajte mi šestu fasciklu odozgo sleva ili četvrtu odozdo zdesna - to nije nadzorna poseta, to je besmislica!

          Imamo i taj problem što, pošto niko nema predstavu šta mi u Odboru to proveravamo, ljudi se pitaju - čemu uopšte služe ove institucije ako ne govore čime se bave. Mi možemo da napišemo godišnji izveštaj, ali su pojedinosti svih slučajeva tajne ili strogo poverljive. Onda piše u izveštaju, mi smo proverili slučaj A i zaključili da BND nije delovala po propisima, ali ne smemo da napišemo o kakvoj konkretnoj nepravilnosti je reč.

          Ako se pak desi skandal, kao na primer sa raskrinkavanjem špijuna CIA-e u BND-u, naravno da se onda javi takav pritisak javnosti, da je neophodno da se zauzme stav. Odbor mora odlučiti dvotrećinskom većinom o izdavanju saopštenja za javnost. Ali dvotrećinskom većinom! To znači da Vlada može u svakom trenutku da osujeti bilo kakvu izjavu, kao i da je meni zabrani. Kao poslanik opozicije ja smem da se izrazim o temi samo ako mi to vladajuća većina dozvoli. Ovo je zapravo potpuna suprotnost delotvornoj kontroli.

          To su, dakle, najveći problemi, koji opet imaju veze s tim da u zakonu piše da Parlament mora da bude obavešten o opštem stanju i o slučajevima od posebnog značaja. E sad, već 25 godina je pitanje - a šta je to slučaj od posebnog značaja? Ko to određuje? U praksi su o tome uvek odlučivali Savezna vlada ili šefovi tajnih službi. Ako su rekli, to je slučaj od posebnog značaja - onda su nam to preneli, ako ne - onda su nam prećutali.

           

          Šta je Odbor do sada preduzeo kako bi prevazišao ove probleme?

          Pokušali smo da usvojimo promene u cilju poboljšanja kontrole. Tako sada imamo više članova, imamo radnu grupu sačinjenu od službenika, koji za nas mogu čitati i obrađivati dokumenta. Do sada su poslanici morali sve sami da čitaju. Pre nešto više od godinu dana imali smo uznemirujući smrtni slučaj jednog doušnika BfV sa alijasom Koreli (Corelli) i hteli smo da pogledamo akta o ovom doušniku, da saznamo kako je stradao, te šta i ko stoji iza toga. Onda smo otkrili da samo o ovom jednom doušniku postoji 268 fascikli sa po 400 strana - samo o ovoj jednoj osobi. Prosto je nemoguće sva ova akta sam iščitati. Potrebni su saradnici, koji to za nas čine i ukazuju na najveće probleme. Sada to imamo.

          Takođe smo promenili i Poslovnik, tako da nas ne smeju više olako lagati, kao što se ranije dešavalo. Sada imamo mogućnost da podnesemo zahtev za snimanjem iskaza Vlade o nekoj tački dnevnog reda. Postoji audio zapis. I ako se za dve godine ispostavi da ministar nije govorio istinu, možemo da dopremimo audio zapis i poslušamo šta je ministar tom prilikom kazao. Ako je lagao, onda će najverovatnije morati da se povuče sa pozicije ili da trpi druge političke posledice. To dosad nije bilo moguće. Dakle, mi se trudimo korak po korak, a i vladajuća koalicija je učestvovala. To je bio ishod afere sa NSU [Nacionalnosocijalističko podzemlje, ekstremno-desničarska grupa koja je godinama ubijala građane stranog porekla i nije razotkrivena]. Ta afera probudila bes svih poslanika u vezi sa radom tajnih službi. Pokušali smo, takođe, da u Poslovniku utvrdimo šta su slučajevi od posebnog značaja. To nije iscrpno, ali na primer Odbor mora da bude obavešten o krivičnim delima koja su počinili zaposleni bezbednosnih službi ili o hapšenju lica u inostranstvu. Šta je sa tajnim sporazumima sa drugim službama, kao kod BND, što možda dovodi do loših stvari? Koje grupe su pod nadzorom i iz kojih razloga? Zašto se donose nova službena uputstva za rukovanje tajnim dokumentima i slično. Da li nam prethodno moraju biti poznata - da ili ne? To su tačke na listi koju smo sastavili, ne iscrpnoj, ali o čemu nas moraju obavestiti. Sad više ne mogu da kažu: mi smo smatrali da to nije toliko bitno, da to nije slučaj od posebnog značaja, tako da vas ne moramo ni informisati. Sada smo stavili napismeno šta želimo da znamo o kojoj temi. Biće tu još rasprava oko toga koliko je to konačno i dovoljno ili smo nešto zaboravili. Nastojimo da sužavamo prostor kako bismo dobili bar najvažnije informacije. To su aktuelne diskusije.

           

          Šefove službi treba javno saslušavati

           

          Zašto se ne može ugledati na američki uzor (jer nije baš sve loše što Amerikanci rade), pa da uvedemo jednom ili dvaput godišnje javno saslušanje šefova tajnih službi, tom prilikom ih ispitujemo i uz televizijski prenos, kako bi ljudi videli čime se Službe u stvari bave i kako ih parlament kontroliše? Postavimo teška pitanja, stavimo teme na dnevni red, da ljudi vide šta to zapravo radi BfV. Možda bude i korisnih saznanja, baš kao i kod BND. Neko može da bude protiv misija nemačke Savezne vojske u inostranstvu koje mi ne želimo. Ali ako je Bundestag već o tome odlučio, naravno da je zadatak države da pruži zaštitu Saveznoj vojsci. Ako BND u Avganistanu štiti vojnike od napada i slično, to je pozitivno, baš kao i učešće BND u oslobađanju nemačkih žrtava otmica u inostranstvu. To je u redu. Ali, postoji mnogo toga što je izuzetno upitno u delovanju BND. Mora se povesti rasprava u društvu o neophodnosti obaveštajnih aktivnosti. A ona će se voditi samo ako se zna, šta službe rade, koji problemi se javljaju prilikom kontrole i šta se eventualno može zakonski izmeniti. O tome raspravljamo trenutno u parlamentu.

           

          Transkript i prevod sa nemačkog: Jelena Pejić, saradnica BCBP.

           

          Tekst je nastao u okviru projekta „LEGASI - Ka zakonodavnoj reformi bezbednosno-obaveštajnog sistema” koji BCBP realizuje uz podršku Ambasade Kraljevine Holandije u Srbiji.

        • Tagovi: službe bezbednosti, parlamentarni nadzor, Katarina Đokić, intervju
    •  
    • Postavite komentar

    •  
    •  
    • Pogledaj komentare

    •  
    •